Priča o dva brata koja je starija od svih religija na zemlji

Kada naiđem na neki ovako dobar odlomak iz knjige koju trenutno čitam, ne mogu da izdržim, a da to ne podelim sa ljudima za koje znam da će shvatiti pravo značenje. Prošli put je to bila knjiga ” Razgovori s Bogom ”  Nila Donalda Volša, a ovoga puta sam se odlučio za jednu prelepu priču, stariju od svih religija, priču koja ponajbolje oslikava apsurd religijskih sukoba na zemlji. Prenosim vam odlomak iz knjige koja se zove ” Praotac ” autora Brusa Fejlera.

Dva brata živela su na dve suprotne strane brega. Jedan je bio bogat, ali samac; drugi je imao brojnu porodicu i ne baš neko bogatstvo. Bogati brat zaključi jedne večeri da je blagosloven svojim imanjem, pa uprti vreću žita iz ambara i prenese je u ambar svog brata. Onaj drugi zaključi da je blagosloven tolikom decom i da bi njegov brat trebalo makar da ima bogatstvo, pa uprti vreću žita iz svog ambara i prenese je bratu. Činili su tako svake noći, i svakog jutra obojica behu zapanjeni što imaju žita podjednako koliko i juče. Napokon se jednom sretnu navrh brda, shvate šta se sve to vreme dešavalo, pa se izgrle i izljube.
U tome trenu javi im se glas s nebesa: „Ovo je mesto gde mogu da sagradim svoj dom na zemlji.“
„To je priča zajednička svetrima verama“, rekao mi je David. „A naše predanje kaže da je ovo to brdo, samo mnogo vremena pre Hrama, i mnogo vremena pre Avrama. Poenta priče je da je taj stepen bratske ljubavi neophodan da bi se Gospod objavio svetu.“
„Može li, dakle, Bog da se objavi svetu?“
„Ne bismo mogli da napišemo sveti zavet u kome bismo pripovedali kako i danas, posle toliko hiljada godina, uz sav napredak tehnologije i civilizacije, i dalje ratujemo za ovo mesto i za Avramovo zaveštanje. Ali to je zato što smo ovim mestom povezani. Nije ovo samo mesto gde je moguće povezati se s Bogom, ovo je mesto gde s Bogom možemo da se povežemo samo ako znamo šta to znači povezati se međusobno.
Odnos između dva ljudska bića stvara i omogućuje vezu s Bogom. Ako nismo sposobni da jedni s drugima živimo i zajedno se krećemo, onda nismo sposobni ni za odnos s Bogom.“ Pokretom je pokazao ka Zidu plača, Zlatnoj džamiji, crkvama. Osvetljavale su ih svetlosti koje je čovek načinio svojom rukom, svetlosti koje su bleštale pomalo previše jarko.
Ponovo se okrenuo ka meni. „Pitanje nije može li Bog da podari mir svetu. Pitanje je: možemo li mi?“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *