Zašto igrači američkog fudbala umiru ranije ili izvrše samoubistvo?!

Kada žena nosi neudobne cipele sa visokom potpeticom , kako ta stalna, iako slaba iritacija deluje na njen organizam u celini? Nije ni čudo što odeđeni poslovi nose izvestan rizik i da biti drvoseča, lovac na rakove ili igrač američkog fudbala podrazumeva da imate nešto viši položaj na grafikonima smrtnosti. To su ekstremni primeri zanimanja kod kojih je verovatnije da će onaj ko se njima bavi umreti ranije nego oni koji su odabrali manje opasne poslove. Naravno, neću izjednačiti službenicu koja nosi neudobne cipele sa lovcem na rakove koji prkosi velikom moru pod užasnim uslovima, ali ipak ostaje pitanje: koliku ulogu upala igra u ukupnj stopi smrtnosti i koliku štetu nanosi pritisak na poslu?NFL-Concussions-Football-Robert-Griffin-III

Uzećemo ekstremni primer pa ćemo osmotriti igrača američkog fudbala s podužim stažom i, usled toga, velikim brojem zadatih i primljenih udaraca. Ovde imamo istinsku statistiku objavljenu 2006. godine. Reč je o studiji iz Scripps Howard News Service, koja je obuhvatila 3.850 profesionalnih igrača američkog fudbala koji su umrli u XX veku. Napravljena je kompjuterska baza podataka o smrti 3.850 bivših profesionalnih igrača američkog fudbala, sa podacima koje je prikupio profesionalni statističar američkog fudbala Dejvid Neft sa svojim kolegama. Podaci su vrlo zabrinjavajući:

  • Teški ( gojazni ) igrači američkog fudbala imaju dvostruko veću verovatnoću da će umreti pre navršene pedesete godine.
  • 28% svih profesionalnih igrača američkog fudbala rođenih u XX veku, a koji se mogu kvalifikovati kao gojazni, umrlo je pre pedesetog rođendana, a među onima koji nisu gojazni, samo 13%.
  • Jedan od 69 igrača rođenih posle 1955. već je mrtav. 22% preminulih umrlo je od srca; 19% je stradalo od ubistva ili samoubistva.
  • 77% onih koji su umrli od srca bilo je gojazno, čak i dok su bili aktivni igrači, a imali su 2,5 puta veću verovatnoću da umru od srca nego njihovi vitkiji saigrači.
  • Od igrača rođenih između 1905. i 1914. samo 10% bilo je gojazno u vreme dok su aktivno igrali. Danas čak 56% svih igrača u NFL ligi spada u gojazne.
  • Prosečna težina u NFL ligi porasla je za 10% od 1985. i sada prosečno iznosi 112 kilograma. Kod igrača na najtežoj poziciji, napadača, težina je za dve decenije porasla sa 127 kilograma na 144.

Naravno da možemo upirati prstom u višak kilograma i, shodno tome, u preuranjena srčana oboljenja i reći da je to glavni ubica igrača američkog fudbala. Odavno je dokazano da je fizička veličina obrnuto srazmerna dugovečnosti, pošto su epidemiološke studije povezale visok rast i veliku težinu sa preuranjenom smrtnošću. Deluje logično što linijski bekovi održavaju visoku telesnu masu iz profesionalnih razloga, ali da i time verovatno skraćuju sebi život. Mada, delovalo bi logično i da njihovi treninzi mogu da ih štite od kardiovaskularnih rizika koji se javljaju kod krupnih osoba, ali to izgleda nije slučaj. Negativan uticaj viška kilograma ne može se izbrisati pozitivnim uticajem fizičke aktivnosti. To je potvrđeno u više naučnih radova, jer krupni sportisti nisu u vrhunskoj kondiciji – vreme koje provode u ozbiljnom vežbanju ne poništava negativne efekte njihove težine. Glavni razlog za ovoliku štetnost prevelike težine je upravo skriveno dejstvo upala koje se dešavaju iza scene.r-NFL-CONCUSSIONS-large570

Štetne posledice preterane težine i stalnih sudara sa drugim igračima imaju jednu zajedničku odliku – upale. Kod svih simptoma koje igrači američkog fudbala ispoljavaju zbog svoje profesije, najčešća i uvek prisutna je upala, koja kod mnogih od njih pokreće niz procesa koji mogu dovesti do srčanog udara. Čak i dugo pošto je igrač okačio kacigu o klin, njegovo telo i dalje pokušava da se zaleči – a taj put ka zdravlju podrazumeva upale, koje predstavljaju deo prirodnog procesa starenja.

Ovu sumornu sliku komplikuje priča o Ovenu Tomasu, popularnom juniorskom linijskom beku na Univerzitetu Pensilvanije. Bio je visok 1,88m i težak 110 kilograma. U proleće 2010. godine, ovaj perspektivni mladi sportista obesio se u svom stanu nedaleko od fakulteta, posle nečega što su njegovi prijatelji i porodica opisali kao iznenadni i neuobičajeni emotivni kolaps. Nije imao istoriju depresije. Autopsija mozga pokazala je isto oboljenje izazvano udarcima kao i kod više od dvadesetorice preminulih igrača NFL ( Nacionalne fudbalske lige SAD ): hroničnu traumatsku encefalopatiju HTE, bolest povezana sa depresijom i kontrolom impulsa koja se uglavnom primećuje kod igrača NFL, od kojih su dvojica takođe izvršili samoubistvo u poslednjih deset godina.

Oven Tomas
Oven Tomas

Tomas nijednom nije imao potres mozga ni na terenu ni van njega; nije se žalio čak ni na glavobolju, mada je, izgleda, bio tip igrača koji bi ignorisao simptome samo da ostane na terenu. Zato se njegov HTE, a jedini poznati uzrok ove bolesti su ponavljani udarci u glavu, svakako razvio od malih potresa koje je zanemarivao ili od hiljada blažih sudara koje je pretrpeo tokom dvanaest godina bavljenja američkim fudbalom, i to većinu u vreme dok mu se mozak još razvijao.

Tomasu je dobro išlo i nije spadao u onu grupu mladih ljudi koji deluju kao da im je predodređeno da postanu deo statistike o samoubistvima. Bio je dovoljno inteligentan da pohađa Poslovnu školu Vorton na Univerzitetu Pensilvanija, jedan od najboljih fakulteta za tu oblast u zemlji. Igrao je američki fudbal od srednje škole i probio se u prvi tim, a 2009. doprineo osvajanju trona u Ligi bršljana. Bio je popularan, harizmatičan i predodređen za uspeh; nije ostavio nikakvu poruku i imao je mobilni telefon u džepu u trenutku kada se ubio, što može biti znak da je postupio impulsivno, a ne smišljeno. Nedostatak kontrole impulsa jedna je od manifestacija poremećene kognitivne sposobnosti kod obolelih od HTE, poremećaj za koji je karakteristično postojanje izuvijanih struktura nalik na protein u čeonom režnju cerebralnog korteksa, što donekle liči na naslage koje se nalaze u mozgu obolelih od Alchajmerove bolesti. Pošto mu je mozak bio zamagljen ovim štetnim proteinima, Tomas je imao smanjenu sposobnost racionalnog razmišljanja.images

Poenta ove priče nije u tome šta je tačno izazvalo Tomasovo neobično oboljenje, a možda i smrt, nego u tome koliko je ljudsko telo krhko ( u ovom slučaju mozak ) kada se suoči sa hroničnim upalama. Kao aktivni igrač američkog fudbala, Tomas je trpeo neprekidne upale, koje su promenile hemiju njegovog mozga. Jesu li katalizator bili geni i drugi uticaji okruženja, na primer psihički stres? Ne možemo odbaciti ni druge potencijalne faktore koji su možda učestvovali u tome, ali tihe upale takođe ne treba ignorisati. Osnovu hronične traumatske encefalopatije čini upravo upalni proces, koji ima moć da nanese trajnu, a u nekim slučajevima i katastrofalnu štetu mozgu – čak i veoma mladom.

izvor: odlomak iz knjige “Život bez bolesti” – dr Dejvid B. Agas

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *