Moj drugi polumaraton

Pre dve godine, da mi je neko nekada rekao da ću istrčati 21km i ostati živ posle toga, ja bih mu odgovorio da je lud i da mogu preko veze da mu završim da odmah ode kod kolege psihijatra 🙂 Tada sam aktivno počeo da trčim, pre svega iz zdravstvenih razloga. Zaposlio sam se, a posao, kao većina današnjih poslova, dosta je vezan za stolicu i laptop. Okupiti ekipu za neke od kolektivnih sportova danas je postalo teže nego ikada pre. Svi su ili opravdano zauzeti ili nisu zauzeti, ali su lenji i naravno kada je potrebno da se pristupi sistemu linije manjeg otpora opravdanje se uvek lako nađe. Shvatio sam da je najbolji, najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način obući patike i otići u šumu na trčanje.

Oduvek nisam voleo trčanje. Za mene je to bio najmonotoniji oblik fizičke aktivnosti. Uvek sam pre bio za oštre duele u basketu ili fudbalu, skijanje, tenis, odbojku nego da pola sata ili ne daj Bože dva sata trčim kao da sam lutka na navijanje koju je neko navio do maksimuma. Međutim, sticajem okolnosti, shvatio sam da je to moje jedino trenutno rešenje ako mislim da i dalje uživam u ukusnoj hrani ili piću, a da pritom ne razmišljam da li ću se ugojiti 10 ili 20 kg i ugroziti svoje zdravlje. Počeo sam sa laganim trčanjima od 4 do 5 km koji su trajali po 35minuta i duže. U tom trenutku za mene je to bilo osvajanje Himalaja, a ko poznaje trim stazu u Banjičkoj šumi potvrdiće da se uspon od Zvezdinog stadiona do Trošarine za jednog početnika zaista može poistovetiti sa najvećim planinskim masivom na svetu. Naravno kada se prevaziđe par meseci početnih kriza i ostane jak u svojoj nameri, počinju da dolaze i bolji rezultati. 5km je postala standardna dužina mog trčanja, a vreme se smanjilo ispod 30 minuta. Koristeći aplikacije Nike+ i Endomondo imao sam detaljan uvid i statistiku u svako moje trčanje, a takođe sam upoznao i dosta ljudi koji koriste ove aplikacije. Prvu godinu završio sam sa skromo pretrčanih 200km. Ne mogu da opišem taj momenat kada sam povećao distance trčanja i postao još redovniji u šumi jer je došao totalno spontano i neosetno. Znam samo da sam povećao dužine na 8 do 10km u zavisnosti od trenutnog raspoloženja ili odmora. Pet kilometara je postalo nešto što me više apsolutno nije zadovoljavalo.

Kad trcite svakog drugog dana po 10 km, odjednom osetite nešto čega nema u svakodnevnom, brzom zivotu. Mislim da je to neka vrsta meditacije. Nike aplikacija mi na svaki kilometar govori kolika mi je prosečna brzina i na kom sam kilometru. Ono što sam uspevao je da čujem aplikaciju kada se oglasila na 3km, zatim bi usledio “odlazak negde” i sledeći put bi se oglasila na 7km. Taj, kako ga ja zovem “odlazak negde”, je jedan od najlepših i najsavršenijih osećaja koji sam ikada iskusio. Mislim da će me razumeti svi oni koji redovno trče. Verujem da su isto iskusili. Pored ovoga, tu je i onaj fantastičan osećaj boravka u prirodi, cvrkut ptica ili neke dobre muzike sa mp3 plejera, prijatne upale posle trčanja, čist vazduh, pozitivna energija koja se automatski projektuje na druge ljude u vašem okruženju, a pozitivan učinak se oseti i na poslu. Drugu godinu mog trčanja završio sam sa dobrih 800km.

U Beogradu sam, 16. aprila 2016. godine,  istrčao svoj drugi polumaraton u životu. Prvi je bio nepunih godinu dana pre toga, tačnije 4.jula 2015. u Rakovici. Bio je to prvi polumaraton koji je organizovala SO Rakovica u čast patrijarha Pavla čije i ime trka nosi. Sa ove tačke gledišta, vidim da sam se odlučio na takav pohod totalno nepripremljen. Mesec dana pre toga postao sam otac, nisam imao dovoljno kilometara u nogama, bila je ogromna vrućina taj dan … Ono što je presudilo da se pojavim na toj trci je što sam odluku bukvalno doneo preko noći. Trka je bila odlično organizovana uz pomoć pozitivnih ljudi iz organizacije i kao što sada vidim, trka teži da postane tradicija ove opštine. 17km sam bez većih problema istrčao u nekom svom tempu. Do tada nikada nisam istrčao više od 12km. Posle toga počeli su parališući bolovi iz donjeg dela kičme pa sve duž noge. Fizički sam osećao da mogu da izdržim, ali su bolovi bili konstantni i sve jači i jači. Trku sam ipak uspeo da završim bez hodanja i zaustavljanja za 2 ipo sata. Medalja, osmesi navijača i bodrenja pred sam kraj trke nadomestili su svu bol koju sam osećao poslednjih par kilometara. Oporavak je trajao dobrih 5 dana, a sećam se da sam to veče završio u Mc Donaldsu sa 2000 kcal u svom stomaku  🙂

Za 29. Beogradski maraton, a moj drugi polumaraton u životu, pripremao sam se dosta ozbiljnije. Period od decembra do februara, kada je bilo jako hladno, nije me sprečio da izađem napolje i u helankama za trčanje i jakni istrčim 10km u proseku svaki treći dan. Period od 3 meseca pred trku pojačao sam treninge, a na sve to se nadovezalo i sedam dana skijanja koje je isto imalo pozitivne efekte. Trčao sam nedeljno između 30 i 40km. Izbegavao sam kolektivne sportove zbog povreda. Prilagodio sam režim ishrane. Jedino sam imao problema sa spavanjem zbog konstante doze adrenalina koja mi je stvarala dosta euforije i viška energije. U celoj ovoj priči pridružila mi se i supruga Dragana svega 6 meseci nakon porođaja. Da, slažem se sa vama, moja žena je zmaj!  🙂

Pred Beogradski maraton cilj je bio uživati u trci, ne stati 21km i ne hodati nijednog trenutka. U tome smo oboje i uspeli. Moje vreme se poboljšalo skoro 15 minuta u odnosu na prvi polumaraton. Taj dan bila je vrućina koja nije zabeležena decenijama u Beogradu u aprilu mesecu. Šta mi da pričamo, kada su se i Etiopljani žalili  🙂 Zahvaljujući fantastičnoj organizaciji vode je bilo na skoro svakom koraku, šmrkova, tuševa … a ono na šta sam bio jako ponosan su ljudi, moji sugrađani, koji su izašli u ogromnom broju da podrže trkače iz celog sveta. Svaka čast za Beograđane!

Posebnu zahvalnost na pomoći i motivaciji u pripremi ovog mog pohoda dugujem Vilijemu Polu Jangu čiju sam knjigu “Eva” čitao tokom priprema, Harukiju Murakamiju i njegovoj knjizi “O čemu razmišljam kada razmišljam o trčanju” i Hermanu Heseu i njegovom “Stepskom vuku” koji sam ponovo pročitao. A ekipa koja je bila uz mene tokom trčanja, u mojim slušalicama, bila je fantastična. Neizbežni Erik Klepton sa po mom mišljenju njegovim najboljim solo albumom “Reptil”, zatim Koldplej sa najnovijim albumom “A Head Full Of Dreams”, Brus Springstin ili ti “TheBoss” za čiji se koncert u Milanu uveliko spremam i fantastični Edi Veder i Pearl Jam uz čiji “Even Flow” umalo nisam poleteo na dvanaestom kilometru 🙂 .

Maraton nije stvar ni prestiža ni izdržljivoti. Maraton je stvar duha i pozitivne životne energije koju ne poznaje samo onaj koji je nikada nije osetio. Moja misija je da pokažem ljudima da ovo što ja radim mogu svi, a sve u svrhu zdravlja, zdravog života i zdravog duha.

Svaki početaj je težak, ali deviza koja me je držala od prve odluke da obučem patike i odem u šumu bila je: “Bilo kakvo trčanje je bolje od netrčanja” !

Biće mi drago ako posle ovog teksta makar jednu osobu na ovoj planeti motivišem da ode do najbližeg parka i prošeta par kilometara.

Do novih maratona i polumaratona, živi i zdravi bili! 😉

Za više informacija o ovom tekstu i za savete možete se obratiti direktno putem mail-a:  dr.spec.marko.jovasevic@gmail.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *