Prvi korak Tamare Milanović

Pre nekoliko meseci, obratila mi se jedna devojka koja se zove Tamara Milanović sa željom da pročitam njen blog i ako smatram da bi nekome bio od značaja, da isti i podelim na svom sajtu.

Ne da smatram, nego apsolutno stojim iza činjenice da bi svi trebali da pročitaju tekstove ove izuzetno hrabre, a pri tom i nadarene osobe. Ona je odlučila da podeli svoju životnu priču sa vama, a ja prenosim, u nadi da će nekome biti od pomoći u svakodnevnoj borbi sa onom tamnom stranom medalje koju svačiji život ima …

Ostale tekstove Tamare Milanović možete pročitati na sajtu http://crno-belisvet.com/nebojegranica/

Prenosim tekst pod nazivom “Prvi korak”

Želim da počnem ovaj tekst ne uveravajući nikoga, nego najiskrenije rekavši da su mi prethodni i današnji dan mnogo podnošljiviji. Posle dugo dugo vremena se osećam, iako ne mogu još uvek reći veselo, svakako iznad crte indiferentnosti, koja me je dugo vremena krasila. Već sam u prethodnom postu napisala koliko mi je značila, i koliko me ohrabrila i oraspoložila sva podrška koju sam dobila sa svih strana.

Depresija je podmukla bolest. Učini te toliko malim i slabim, da se osećaš kao da te svet ne vidi, ne primećuje. Ja sam odavno rekla da sam digla ruke od sebe i svog oporavka, što sam u tom momentu zaista i mislila, te sam tako verovala da su me i drugi zaboravili, okrenuli mi leđa, verujući da sam lagano, brišući svoje postojanje nestala. Sada vidim da to uopšte nije bio slučaj. Ljudi nikada ne govore dovoljno koliko ste im bitni i koliko im značite, smatrajući da se to podrazumeva, da je očigledno. Zato bih želela da podsetim sve ljude da s vremena na vreme upute jedni drugima po koju lepu reč, sitne znakove pažnje, kako se niko nebi osećao skrajnut i zaboravljen.

Dva najveća uzroka anksioznosti i patnje pročitajte OVDE!

Rekavši to, volela bih da adresiram jednu drugu temu, koja mislim da je od krucijalnog značaja. Najvažnija poruka koju želim da prenesem je da depresija, kao ni neke druge mentalne bolesti, nije uvek očigledna. Ja to mogu najlakše objasniti sopstvenim primerom i ukazati ljudima da budu pažljivi kada su im važne osobe u pitanju. Ja sam patila i očajavala tiho, u sebi, godinama. Moja samoizolacija (što mislim da je jedan od prvih nagoveštaja depresije, iako nisam stručnjak), samopovredjivanje i začetak misli o samoubistvu kao opciji počeli su još u drugoj godini srednje škole, što je bilo pre nekih pet godina. Moji roditelji i prijatelji nisu znali da se išta dešava do pre godinu dana. To je čak četiri godine skupljanja i kulminacije crnih, negativnih emocija i misli, koje nisam mogla da raspravim ni sa kim, do sa samom sobom. Bez ikakvog iskustva i veoma emotivne prirode to je za mene bilo veoma kobno i destruktivno. Ja sam davala neke znakove i signale za uzbunu, mislivši da je od mene to dovoljno i da će ljudi po mojoj mimici i gestikulaciji shvatiti i prepoznati tešku borbu koja se u meni odvija. Nažalost to nije bio slučaj. Nikada neću saznati šta bi bilo da sam eksplicitno rekla šta mi se vrzmalo po glavi, ili da su ljudi više motrili na mene i prepoznavali te male, sitne signale koje sam pokušala da pošaljem. Možda ne bih prošla kroz sve što sam prošla, možda bih brže izašla iz depresije i prevazišla sve uz tuđu pomoć i podršku. U svakom slučaju nije svako zlo za zlo, i možda je ovo moje iskustvo samo deo nekog većeg kosmičkog plana za mene koje će mi pomoći da nešto značajno postignem i ostvarim. Tad bi to sigurno dobilo još veći značaj i svrhu. Ali mislim da nije moralo do toga doći. Mogla sam onoga dana nestati popivši sve što sam popila, unesrećivši svoje najbliže i sve ove divne ljude koji su mi pokazali naklonost i podršku, postajući možda i sama izvor nečije tuđe depresije. Zato bih  rekla svima koji kod sebe ili drugih prepoznaju bilo kakve naznake problema te vrste da se obrate za pomoć. Najpre svojim najbližima. Osim toga ima toliko ustanova i izvora podrške koji bi bili srećni da pomognu. Problemi neće „otići sami od sebe“ i ljudi ih neće uvek odrastanjem prevazići. Istina je da ono ružno i crno na ovome svetu postoji. Neko ga vidi i oseća, neko zna da je tu ali se trudi da se ne obazire, a neko to ni ne vidi zaokupljen sobom ili svojim problemima. Nije pobeda samo biti uvek pozitivan. Pobeda je otvorenih očiju, shvatajući realnost, ipak prepoznati i ono dobro u svetu i ljudima, trudivši se da učestvuje, da pomogne, kreira, menja stvari koje ga more i koje mu smetaju, koliko god je u  mogućnosti. Iako zvuči lako, uopšte nije. Ali ako i sama budem radila ono što govorim a ne samo mislila to, još uvek se pasivno postavljajući prema životu, ništa neću postići. Nadam se da sam krenula u dobrom pravcu, i da će drugi, sledeći mene ili ko god da im je inspiracija, učiniti isto.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *